Pet prema deset

- Brate, ajd’ gasi to! Počelo prozivanje, još malo pa ćeš na red!
- Auu, pa majku im bezobraznu ni dva dima nisam izvuk’o...

Istina došao sam na red, ovaj me nije zezao da samo bacim pljugu za đz. Prozvali su me i rekli koje mesto da zauzmem. Čim sam smestio svoju promrzlu guzicu i pokušao da je što pre ugrejem o tapacir, naložili su mi da je ponovo podignem i odložim sve stvari koje mi nisu potrebne. Kroz nepunih pet minuta dobio sam papir. Na njemu jedna stidna dlačka, a na njoj kao od alkohola izvrnuta, šlogirana osmica; uz dlačku nabacana gomila grčkih i arapskih psovki koje povremeno razdvoji neka greda ili krstača. Taj niz stranih psovki prekidaju dve vodoravne crtice iza kojih se od mene očekuje da uredim jasan položaj simbola, tako da se zna čija se, i na koji način, spominje majka, sestra ili tetka iz Osla. Nabadajući hijeroglife, čuo sam dozivanje:

„Kume izlazi! Urlam već deset minuta, što me jebavaš? Dzvezda opičila...“

Papir koji sam dobio postepeno se gubio, dok na kraju jasno nisam uvideo mlađanu verziju mog kuma kako sedi na stepenicama, vozeći prst na relaciji od dodatnog ruiniranja već odlepljenih starki do proširivanja sopstvenih nosnih duplji.

- ’Oćes do Nišave, da o’ladimo malko guzice?

- Šta urlaš tol’ko? Da vidim samo kako Pamela forsira dužinu plaže, pa izlazim! I ne zavijaj više da te ne ošinem k’o Mijat prečku!

- Ajde, b’e, nemo’ si slepac, i onako ima repriza, a i nije neka riba!
- Mrš  majmune, ti si se ložio na onu padavičarku Esmeraldu! I plakao ko kiša kad je Randu scepio Kasandru sečivom!
- Brate, to je bila emotivna scena! Pola zemlje je plakalo!

- Šteta što nisam valjao maramice tad, gde bi mi kraj bio. Evo izlazim.

- Odakle ’oćeš da kratimo put?
- Ček, prvo da uzmemo koju banku iz garaže, za neki sok....

Smrad razređivača i prosutog piva uz pritajen zvuk turbanfolka sa talasa radija „bubamare svrljig“, uz bit čekića o desno krilo Lade osvaja radnu prostoriju. U njoj standardna ekipa uvaljena u rašrafljenim sedištima, sa probnim (zelenim) ambalažama „Niškog“ u rukama.

- Pozdrav vredni ljudi!

- Ajde ne kenjaj i ne zajebavaj mali nego poj šta ti treba.

- Pu, bre, kakav si... ko ti šorao u pivo?

- Ti klinjo baš ’oćeš ovu okastu dva’esticu u keglu, a?

- Ne diraj dete, nije ti ono krivo što je opeklo, pa ti se muda zaheftala za butine. Kaži sinko šta ti treba?

-  Isplata!
- E!?
- Jeste, za „zastavu 128“ što sam šmirglao juče.

- Slušaj nemoj da mu daješ ništa, juče kad sam ga poslao po pivo, dao sam mu grdne pare i on me skratio za kusur.

- Ko te jebe kad si lenja guzica! I kad pripit daješ deci pare, i ja bi te zavrnuo. Nego sinko o kolikoj sumi je reč?
- Pa recimo za jednu „smrt kolu“ ili klaker, i neke noblice.

-  Evo ti, de. I kad ćeš više da pređeš na pivo?

- Jes’ pa da završim kao vas dvojica.

- Što, šta nam fali? Radimo kol’ko nam volja, nema žena da nam zvocaju, a da se ti ne pojaviš tu i tamo, ne bi bilo ni kog da nas pelješi.

Zadah koji mi je povećaovao promile alkohola u krvi, vratio me je nazad u izrezbareni naslon stolice sa poderanim tapacirom, mrmljajući kako bi bilo krajnje vreme da krenem sa rešavanjem svog problema. Čim je okrenuo leđa mom stolu, kum i ja smo već gazili starom putanjom:

- Kume šta misliš oće li one da budu tamo?

- Koje, bre, Slobo?

- Pa, one starije što su se sunčale prošle nedelje sa golim sisama.

- Ma o’kle znam je l’ im ja poliram bradavice?! Nego što ti ne juriš onu iz tvog odeljenja?

- Koju iz mog odeljenja?

- Onu što je dobila opekotine IV stepena dok je čekala tebe da krenete zajedno kući?

- Aaaa, pa vidi kume, ja sam mlad još, ne treba mi još devojka, hoću da jurim loptu i bez da me iko prekida u tome.

- I nema sise ko one za koje si pitao...

- Tako je! Kad nabavi nek’ me zovne.

MOGUĆE JE DA SE ARAPSKO-GRČKA PSOVKA U STILU NEOSIMBOLIZMA REŠAVA ŠABLONSKI! Samo treba da prepoznam tip i da se setim!

- Kume! Ej, pa je l’ me čuješ ti? Vidi!
- Izvini Slobo, zamislio sam se nešto... Au majku ti , pa one već stigle, je l’ to one od prošlog leta!?
- Jeste, to je to drvo, još je nema ona matora konjina što nas gađala močugom.
- To kume, drž’ se da te prebacim preko plota, pa ćeš da mi daš ruku.

- Ovo je gozba kume, puni džepove i majicu i pravac reka! Ha’ha! Teraj belaj!

Stojim isprep faksa, palim pljugu. Toliko je hladno da sam je jedva zavio. Povlačim dim, kad naliće Ikac i urla:

- Brate, ajd’ gasi to! Počelo prozivanje, još malo pa ćeš na red!
- Auu, pa majku im bezobraznu pa ni dva dima nisam izvuk’o...
- Zajebi cigaru sad!
- Idi ti, sad ću ja...

Ma, koji ću kurac unutra kad jedva i da znam kako izgleda integral.

(Sve u svemu: breskve su bile za desetku, obrni-okreni moj rad za peticu, a uz sve to Pamela realno i nije bila neka pička).